Nakon kratke i teške borbe zbog bolesti, dana 16.6.2026. preminula je Prof.dr Svetlana Bukarica, specijalista dečje hirurgije, neonatalni hirurg, Šef odseka za neonatalnu hirurgiju

Svetlana S. Bukarica rođena je 6. avgusta 1963. godine u Bačkoj Topoli, gde je završila osnovnu školu kao odličan đak. Srednju medicinsku školu završila je u Novom Sadu, a 1991. godine diplomirala je na Medicinskom fakultetu, vođena željom da pomaže onima kojima je pomoć najpotrebnija. Od aprila 1994. godine zaposlila se na Klinici za dečju hirurgiju Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine. Tamo je radila predano, savesno i sa neizmernom ljubavlju sve do svog poslednjeg dana, kao vrhunski neonatalni hirurg i dugogodišnji Načelnik Odeljenja neonatalne hirurgije.

Bila je i cenjeni vanredni profesor na Medicinskom fakultetu u Novom Sadu, a pet godina je tokom svoje karijere nesebično delila znanje predajući Dečju hirurgiju u Medicinskoj školi u Novom Sadu.

Magistarsku tezu pod nazivom „Komparativni efekti sprovodne i infiltrativne analgezije u tretiranju postoperativnog bola kod odojčeta” uspešno je odbranila 1998. godine. Doktorsku disertaciju pod nazivom „Faktori rizika za nastanak nekrotizirajućeg enterokolitisa i terapijski pristup“ odbranila je 2011. godine, čime je čvrsto ostavila trag u lečenju najtežih pacijenata u neonatalnoj hirurgiji. Učestvovala je na brojnim domaćim i međunarodnim naučnim skupovima, publikovala veliki broj naučnih radova i bila aktivni član više uglednih domaćih i stranih strukovnih udruženja. Studenti i mlade kolege u njoj nisu imali samo strogog profesora, već istinski uzor, mentora i putokaz kako se postaje veliki lekar i još veći čovek.

Biti dečji hirurg nije samo posao i profesija. To je sveti poziv koji traži veliko srce, a naša profesorka Bukarica je imala upravo takvo srce, dok su joj ruke bile neverovatno spretne i nežne. Svakog dana je ulazila u operacionu salu sa jednom jedinom misijom – da spasi ono najvrednije, a to je život deteta. Od onih najmanjih, prevremeno rođenih beba, pa sve do adolescenata koji tek ulaze u svet odraslih. Pod svetlima operacione lampe u operacionoj sali, u trenucima kada sekunde odlučuju o životu i smrti, njena ruka je bila savršeno sigurna, a njen um kristalno bistar, kako bi uradila I ono što je izgledalo nemoguće. Bila je poznata, priznata i izuzetno cenjena od strane svih kolega širom zemlje i regiona. Ne ume i ne usuđuje se svako da bude neonatalni hirurg, niti da se hrabro upusti u lečenje onih najtananijih, najosetljivijih pacijenata – novorođenčadi. Ona je to radila sa hirurškom elegancijom i lakoćom koja je odlikovala samo najveće ljude našeg poziva.

Kao Načelnik Odeljenja neonatalne hirurgije, nosila je ogroman teret odgovornosti, ali nikada nije dozvolila da se taj pritisak oseti na odeljenju. Imala je beskrajno poštovanje za ceo tim – od lekara, specijalizanata, pa do medicinskih sestara, tehničara i instrumentarki koje su sa njom delile sate u sali. U najtežim trenucima, tokom dugih, iscrpljujućih i neizvesnih operacija, njen mir i vedar duh donosili su nadu tamo gde je izgledalo da je sve izgubljeno.

Od nje smo svakodnevno učili o profesionalizmu, stopostotnoj predanosti pozivu, kolegijalnosti, ali i o iskrenoj ljudskosti. Izuzetno je poštovala, cenila i pamtila svoje učitelje, čuvajući tako tradiciju, etiku i čast naše profesije.

Ostavila je neizbrisiv, večni trag u našoj bolnici, u našoj medicinskoj nauci, ali pre svega u našim životima i našim srcima. Sva sreća, mnogo je onih koji danas ovim svetom hodaju, trče, raduju se, jer im je to ona svojim znanjem, umećem I junačkim srcem omogućila, pa će njihovi životi biti svedoci njene veličine I njenog postojanja.  Oni su njen najveći i najlepši živi spomenik.

Neka joj je večna slava i neizmerno hvala za sve.