Након кратке и тешке борбе због болести, дана 16.6.2026. преминула је Проф.др Светлана Букарица, специјалиста дечје хирургије, неонатални хирург, Шеф одсека за неонаталну хирургију

Светлана С. Букарица рођена је 6. августа 1963. године у Бачкој Тополи, где је завршила основну школу као одличан ђак. Средњу медицинску школу завршила је у Новом Саду, а 1991. године дипломирала је на Медицинском факултету, вођена жељом да помаже онима којима је помоћ најпотребнија. Од априла 1994. године запослила се на Клиници за дечју хирургију Института за здравствену заштиту деце и омладине Војводине. Тамо је радила предано, савесно и са неизмерном љубављу све до свог последњег дана, као врхунски неонатални хирург и дугогодишњи Начелник Одељења неонаталне хирургије.

Била је и цењени ванредни професор на Медицинском факултету у Новом Саду, а пет година је током своје каријере несебично делила знање предајући Дечју хирургију у Медицинској школи у Новом Саду.

Магистарску тезу под називом „Компаративни ефекти спроводне и инфилтративне аналгезије у третирању постоперативног бола код одојчета” успешно је одбранила 1998. године. Докторску дисертацију под називом „Фактори ризика за настанак некротизирајућег ентероколитиса и терапијски приступ“ одбранила је 2011. године, чиме је чврсто оставила траг у лечењу најтежих пацијената у неонаталној хирургији. Учествовала је на бројним домаћим и међународним научним скуповима, публиковала велики број научних радова и била активни члан више угледних домаћих и страних струковних удружења. Студенти и младе колеге у њој нису имали само строгог професора, већ истински узор, ментора и путоказ како се постаје велики лекар и још већи човек.

Бити дечји хирург није само посао и професија. То је свети позив који тражи велико срце, а наша професорка Букарица је имала управо такво срце, док су јој руке биле невероватно спретне и нежне. Сваког дана је улазила у операциону салу са једном једином мисијом – да спаси оно највредније, а то је живот детета. Од оних најмањих, превремено рођених беба, па све до адолесцената који тек улазе у свет одраслих. Под светлима операционе лампе у операционој сали, у тренуцима када секунде одлучују о животу и смрти, њена рука је била савршено сигурна, а њен ум кристално бистар, како би урадила И оно што је изгледало немогуће. Била је позната, призната и изузетно цењена од стране свих колега широм земље и региона. Не уме и не усуђује се свако да буде неонатални хирург, нити да се храбро упусти у лечење оних најтананијих, најосетљивијих пацијената – новорођенчади. Она је то радила са хируршком елеганцијом и лакоћом која је одликовала само највеће људе нашег позива.

Као Начелник Одељења неонаталне хирургије, носила је огроман терет одговорности, али никада није дозволила да се тај притисак осети на одељењу. Имала је бескрајно поштовање за цео тим – од лекара, специјализаната, па до медицинских сестара, техничара и инструментарки које су са њом делиле сате у сали. У најтежим тренуцима, током дугих, исцрпљујућих и неизвесних операција, њен мир и ведар дух доносили су наду тамо где је изгледало да је све изгубљено.

Од ње смо свакодневно учили о професионализму, стопостотној преданости позиву, колегијалности, али и о искреној људскости. Изузетно је поштовала, ценила и памтила своје учитеље, чувајући тако традицију, етику и част наше професије.

Оставила је неизбрисив, вечни траг у нашој болници, у нашој медицинској науци, али пре свега у нашим животима и нашим срцима. Сва срећа, много је оних који данас овим светом ходају, трче, радују се, јер им је то она својим знањем, умећем И јуначким срцем омогућила, па ће њихови животи бити сведоци њене величине И њеног постојања.  Они су њен највећи и најлепши живи споменик.

Нека јој је вечна слава и неизмерно хвала за све.